Ispred Bogojavljenske crkve u Banjaluci, uoči Vaskrsa sreli su se Nenad Janjetović, bivši oficir VRS i njegovi bivši vojnici Stanoja Todorić i Predrag Đogatović. Nenad je poreklom iz Svodne kod Novog Grada a Stanoja i Predrag iz Donjeg Vakufa. Oni su delili istu sudbinu u najtežim danima minulog rata kada su Vakuvljani, bili prinuđeni napustiti svoje kuće, sela i svoj grad zajedno sa komšijama iz Bugojna, Travnika i drugih mesta centralne Bosne i krenuti u neizvesnost. Rasuti po Srbiji i Republici Srpskoj ali i celom svetu, bivši stganovnici vakufskih sela od tada spajaju pokidane porodične, komšijske i prijateljske veze. Ovaj dirljiv, iznenadni i neočekivani susret u crkvenom dvorištu, kojeg su njih trojica dugo priželjkivali, dogodio se posle više od dve decenije.
Putevi trojice bivših ratnika napokon su se ukrstili, ispred pravoslavne svetinje, uoči velikog praznika Vaskrsa. Posle bratskog zagrljaja i stiska čvrstih vojničkih ruku, potekla je bujica uspomena.
-Nenad je u ratu došao u naše mesto, tu je prekomandovan iz Knina. Bio je među malobrojnim oficirima koji su završili visoke vojne škole. 
Komandovao je tehničkom službom 19. brigade VRS. Ja sam bio u vozačkoj četi. On nas je uvek hrabrio, tešio zbog izgubljenih života, zbog ratnih rana, uništene imovine. Jednostavno rečeno, bio je prvo čovek pa onda oficir i vojnik – kazao nam je Stanoja Todorić koji se skućio u Banjaluci gde je vozačke veštine iskoristio u privatnoj auto-školi.
-Dobro sam, živ i zdrav. Moj sin se oženio i dobio sina, kćerka se udala i ima kćerku a ja radim koliko mogu, pomažem i njima i sebi. Zadovoljan sam, radujem se svakom danu jer se sećam beznađa koje je Nenad delio sa nama u Donjem Vakufu – odgovara Todorić na pitanje o zdravlju i porodici. Naviru emocije, sećanja, znatiželja… Njegov saborac Predrag Đogatović takođe je u gradu na Vrbasu pronašao novi zavičaj.
-Radim svakojake poslove, kosim travu, uređujem crkveni okoliš, borim se kao i sve izbeglice da nadoknadim bar deo izgubljenog imanja, popunim rupu u životu koju je stvorio rat – priča Đogatović. O svome bivšem komandantu priča lepo, iskreno i maštovito.
-Nenada pamtim po stručnosti i znanju u vojnom aspektu, po toleranciji i ljudskosti, po humanosti i spremnosti da ljudima pomogne, brišući granice između vojnika i oficira. Bio je uvek prijatelj a to se ne može zaboraviti – svedoči Predrag Đogatović o vremenu i događajima kojih se seća kao da su od juče a zapravo je prošlo više od dvadeset leta. Nenad je nakon rata penzionisan, posvećen je proizvodnji zdrave hrane, promociji zdravog života, piše knjige o sebi, svojim vojnicima, zavičaju i uspomenama.
-Srećan sam zbog ovog i ovakvih susreta. To mi pomaže da stvorim realnu sliku o prošlosti, svojoj vojničkoj karijeri, o ljudima. Predrag i Stanoja su dobri ljudi, takve ih pamtim a ni sada se, posle toliko godina, nisu promenili. Oni su Vaskrs za mene obojili posebnom bojom, otvrili vrata svetlosti duginih boja – kazao je Nenad Janjetović koji je potom, zajedno sa svojim vojnicima i sinom Bojanom, zapalio sveće ispred crkve i pomolio se za poginule ratnike svoje vojne jedinice.